Canyoning - kanjon Nevidio
Posle istraživačkog ronilačkog vikenda po jezerima južne Srbije, dolazi nam šlag na tortu, kanjon Nevidio!
Dugo smo gledali slike i slušali priče o tom čuvenom i ljudima željnim avanture vrlo privačnom kanjonu, a sad nam se ukazala prilika da ga i sami upoznamo.
Informacije o kanjonu koje smo saznali pre puta:
"...kanjon Nevidio je privilegija najupornijih i najhrabrijih zaljubljenika u prirodu. Misterija i uzbuđenje koje vas obuzme na spomen kanjona Nevidio, opravdava činjenica šta je otkriven tek 1965.godine. Njegova dužina je oko 4km., a širina na pojedinim mestima iznosi svega 25cm. Stene koje se uzdižu duž kanjona toliko su strme, a prolazi toliko uski da taj prizor oduzima dah. Mala količina svjetlosti i reka jako niske temperature, primorala je floru i faunu da se prilagodi ovim specificnim uslovima, što kanjon Nevidio čini tajanstvenim i bajkovitim mestom. Ovu turističku atrakciju neizmernog blaga, na kraju mogu posetiti samo iskusni alpinisti, oni koji neprekidno tragaju za pustolovinama..."
To je dosta govorilo o akciji koja je ispred nas.
Naspavavši se kod Saše u Aleksincu, ustajemo, doručkujemo i spremamo se za pokret - Kragujevac, Zlatibor, Žabljak gde se nalazimo sa ostatkom ekipe.
Vreme na Žabljaku smo iskoristili za posetu Crnom jezeru, a Deki nije propustio priliku da se okupa u kristalno čistom jezeru iako je temperatura vode bila dosta niska. Svi su na okupu, krećemo ka proplanku ispred samog kanjona, tu ćemo da postavimo šatore a ujutru krećemo kroz kanjon.
Prošla je ponoć, izgladneli od puta odlučujemo se za obrok pre spavanja - pravo je vreme za roštilj!
I tako dok jedni pale vatru, drugi postavljaju šatore i korak po korak svi se okupljamo oko vatre i krećemo sa klopom i pričom.
Oko dva sata ujutru zaključujemo da bi sad već bilo pametno krenuti na spavanje, pred nama je dan extremne avanture!
Jutarnje sunce polako je budilo kamp i vraćalo snagu i optimizam pred ulazak u kanjon čak i onim najumornijima.
Na Ušketov predlog odlučili smo da obiđemo i vodopad Skakavica koji se nalazio u blizini našeg kampa.
Skačući po velikom kamenju koje je formirao vodeni tok, kojeg za vreme naše posete nije bilo, stižemo do malog vodopada i jezerceta hladne i čiste planinske vode u kojem se odmaralo nekoliko žaba.
Shvativši da smo se predugo zadržali, ubrzano krećemo ka kampu gde nas je čekao ostatak grupe.
Šatori su već ubačeni u kola, uzimamo opremu za kanjon, neoprenska odela, cipele, šlemove, i rance sa nešto klope i pića.
Spremni smo za polazak!
U početku sve izgleda relativno lako, prvi deo kanjona prolazimo šetajuću, najveći problem nam pravi mahovina po kamenju – čini ga dosta klizavim.
Malo po malo smo došli do zahtevnijih delova, na kojima je pomoć prijatelja itekako dobrodošla.
Grupu su predvodili iskusni penjači ali i ronioci Uške, Sima i Neša a osiguravao nas je Pera, ronilac i iskusan instruktor penjanja.
Nakon 2 sata pešačenja, plivanja, penjanja, spuštanja i skakanja odlučili smo da napravimo kraći odmor na jednom suncem obasjanom delu.
Pauza od 10-15 minuta nikome nije škodila, ali moramo da nastavimo dalje…
Nakon kratkog izlaganja suncu ponovni ulazak u hladnu vodu i nije baš najlepši osećaj, ali se to veoma brzo zaboravlja – korito reke Komarnice stavlja nove izazove pred nas, a mi nemamo drugu alternativu nego da ih savladamo.
Drugi deo kanjona zahtevao je puno skokova, od kojih su neki bili i sa visine veće od 5m.
Znajući da je dubina vode ispod vas metar, možda metar i po a da svuda okolo vire neke stene, ti skokovi i nisu bili baš tako jednostavni.
Bilo je tu bodrenja, navijanja, ali i zatvaranja očiju, a neke od nas su upravo ti uslovi terali u potragu za pozicijama za skok čak i tamo gde za njima i nije bilo potrebe.
Nakon malo više od 4 sata provlačenja kroz kanjon stižemo do kraja.
Svima je osmeh na licima, ozbiljnijih povreda nema, tek po koja masnica.
Pravimo kratku pauzu za presvlačenje, odmor i klopu, čeka nas još jedan izazov – izlazak iz kanjona.
Penjanje uzbrdo je trajalo oko 40 minuta i nije bilo nimalo lako, ali ono što smo prethodno doživeli vredno je svake kapljice znoja.
Na mostu iznad kanjona napravili smo zajedničku fotku za sećanje na nezaboravno iskustvo.
U kampu se presvlačimo, klopamo i prepričavamo utiske iz kanjona. Jedan deo ekipe kreće put Beograda dok ostali kreću ka Žanjicama u novu ronilačku avanturu.
H2o gnjurci i drugari uspešno su savladali za mnoge nedodirljivi kanjon Nevidio…
p.s. još fotografija možete videti na Picasa nalogu Zorana Simića a.k.a. Sima pećinar
Posle istraživačkog ronilačkog vikenda po jezerima južne Srbije, dolazi nam šlag na tortu, kanjon Nevidio!
Dugo smo gledali slike i slušali priče o tom čuvenom i ljudima željnim avanture vrlo privačnom kanjonu, a sad nam se ukazala prilika da ga i sami upoznamo.
Informacije o kanjonu koje smo saznali pre puta:
"...kanjon Nevidio je privilegija najupornijih i najhrabrijih zaljubljenika u prirodu. Misterija i uzbuđenje koje vas obuzme na spomen kanjona Nevidio, opravdava činjenica šta je otkriven tek 1965.godine. Njegova dužina je oko 4km., a širina na pojedinim mestima iznosi svega 25cm. Stene koje se uzdižu duž kanjona toliko su strme, a prolazi toliko uski da taj prizor oduzima dah. Mala količina svjetlosti i reka jako niske temperature, primorala je floru i faunu da se prilagodi ovim specificnim uslovima, što kanjon Nevidio čini tajanstvenim i bajkovitim mestom. Ovu turističku atrakciju neizmernog blaga, na kraju mogu posetiti samo iskusni alpinisti, oni koji neprekidno tragaju za pustolovinama..."
To je dosta govorilo o akciji koja je ispred nas.
Naspavavši se kod Saše u Aleksincu, ustajemo, doručkujemo i spremamo se za pokret - Kragujevac, Zlatibor, Žabljak gde se nalazimo sa ostatkom ekipe.
Vreme na Žabljaku smo iskoristili za posetu Crnom jezeru, a Deki nije propustio priliku da se okupa u kristalno čistom jezeru iako je temperatura vode bila dosta niska. Svi su na okupu, krećemo ka proplanku ispred samog kanjona, tu ćemo da postavimo šatore a ujutru krećemo kroz kanjon.
Prošla je ponoć, izgladneli od puta odlučujemo se za obrok pre spavanja - pravo je vreme za roštilj!
I tako dok jedni pale vatru, drugi postavljaju šatore i korak po korak svi se okupljamo oko vatre i krećemo sa klopom i pričom.
Oko dva sata ujutru zaključujemo da bi sad već bilo pametno krenuti na spavanje, pred nama je dan extremne avanture!
Jutarnje sunce polako je budilo kamp i vraćalo snagu i optimizam pred ulazak u kanjon čak i onim najumornijima.
Na Ušketov predlog odlučili smo da obiđemo i vodopad Skakavica koji se nalazio u blizini našeg kampa.
Skačući po velikom kamenju koje je formirao vodeni tok, kojeg za vreme naše posete nije bilo, stižemo do malog vodopada i jezerceta hladne i čiste planinske vode u kojem se odmaralo nekoliko žaba.
Shvativši da smo se predugo zadržali, ubrzano krećemo ka kampu gde nas je čekao ostatak grupe.
Šatori su već ubačeni u kola, uzimamo opremu za kanjon, neoprenska odela, cipele, šlemove, i rance sa nešto klope i pića.
Spremni smo za polazak!
U početku sve izgleda relativno lako, prvi deo kanjona prolazimo šetajuću, najveći problem nam pravi mahovina po kamenju – čini ga dosta klizavim.
Malo po malo smo došli do zahtevnijih delova, na kojima je pomoć prijatelja itekako dobrodošla.
Grupu su predvodili iskusni penjači ali i ronioci Uške, Sima i Neša a osiguravao nas je Pera, ronilac i iskusan instruktor penjanja.
Nakon 2 sata pešačenja, plivanja, penjanja, spuštanja i skakanja odlučili smo da napravimo kraći odmor na jednom suncem obasjanom delu.
Pauza od 10-15 minuta nikome nije škodila, ali moramo da nastavimo dalje…
Nakon kratkog izlaganja suncu ponovni ulazak u hladnu vodu i nije baš najlepši osećaj, ali se to veoma brzo zaboravlja – korito reke Komarnice stavlja nove izazove pred nas, a mi nemamo drugu alternativu nego da ih savladamo.
Drugi deo kanjona zahtevao je puno skokova, od kojih su neki bili i sa visine veće od 5m.
Znajući da je dubina vode ispod vas metar, možda metar i po a da svuda okolo vire neke stene, ti skokovi i nisu bili baš tako jednostavni.
Bilo je tu bodrenja, navijanja, ali i zatvaranja očiju, a neke od nas su upravo ti uslovi terali u potragu za pozicijama za skok čak i tamo gde za njima i nije bilo potrebe.
Nakon malo više od 4 sata provlačenja kroz kanjon stižemo do kraja.
Svima je osmeh na licima, ozbiljnijih povreda nema, tek po koja masnica.
Pravimo kratku pauzu za presvlačenje, odmor i klopu, čeka nas još jedan izazov – izlazak iz kanjona.
Penjanje uzbrdo je trajalo oko 40 minuta i nije bilo nimalo lako, ali ono što smo prethodno doživeli vredno je svake kapljice znoja.
Na mostu iznad kanjona napravili smo zajedničku fotku za sećanje na nezaboravno iskustvo.
U kampu se presvlačimo, klopamo i prepričavamo utiske iz kanjona. Jedan deo ekipe kreće put Beograda dok ostali kreću ka Žanjicama u novu ronilačku avanturu.
H2o gnjurci i drugari uspešno su savladali za mnoge nedodirljivi kanjon Nevidio…
p.s. još fotografija možete videti na Picasa nalogu Zorana Simića a.k.a. Sima pećinar
