Lakes of South Serbia
Nakon dužeg insistiranja našeg prijatelja ronioca i podvodnog fotografa Saše da se roni u Bovanskom jezeru, oformili smo tim, stupili u kontakt sa lokalnim ronilačkim klubom „Gusar“ iz Niša i dobili potrebne informacije o jezerima koja su nam bila u planu za ronjenje.
Tim od četiri ronioca okupio se i zaputio ka jugu Srbije sa željom da istraži nama još nepoznata jezera. Na listu smo stavili Zavojsko jezero kod Pirota, zatim Krajkovačko kod Niša i za kraj najinteresantnije, bar nam se tada tako činilo, Bovansko jezero kraj Aleksinca.
Navođeni kartom i GPS-om nismo imali većih problema da pronađemo željena jezera, a prvo koje smo posetili je Zavojsko jezero, koje se nalazi na 750 metara nadmorske visine i koje je okruženo predivnim zelenilom.
Zaustavili smo se da bismo procenili gde bi bilo najpametnije krenuti u zaron. Neki su bili za odlazak do brane, a neki više za zaron na drugoj strani jezera. Ipak smo odlučili da prvo siđemo do jezera i vidimo da li vidljivost obećava. Spustivši se do same vode, ugodno smo se iznenadili – vidljivost je bila odlična! Kako prilaz vodi na tom mestu i nije bio najsjajniji, odlučili smo da potražimo drugu lokaciju na kojoj ćemo lakše opremu spustiti do vode.
Imali smo sreće u našoj potrazi, našli smo splav koji je gotovo u sekundi postao privremeno naš. Nakon kratkog rashlađivanja u vodi, došlo je vreme za opremanje.
Podelili smo se u dve grupe – Deki i Saša i Shale i Tanja. Svaka grupa je uzela svoj kurs i zaronila. Nakon svega par minuta našli smo se na dubini od 30-ak metara, gde je vladala apsolutna tama, potopljeno drveće i granje je virilo sa svih strana, a temperatura se spustila na veoma niskih 6 stepeni Celzijusa.
Nakon kraćeg zadržavanja odlučili smo da idemo malo pliće. Istog trena osetila sam olakšanje, vidljivost se zbog prodora sunčevih zraka povećava, a samim tim i temperatura vode raste. Nastavljamo istraživanje dna, na kojem je preovladavalo kamenje i granje, lagano se okrećemo ka obali i nastavljamo ronjenje. Nakon više od pola sata kondenz na mom fotoaparatu je nestao – konačno mogu da slikam!
Lagano izranjamo, nailazimo na Dekija i Sašu, koji su izronili nešto ranije, no oni nisu našli toliku dubinu.
Uz priču ko je šta i gde video lagano smo se raspremili, počeli sa našim kasnim ručkom i dogovorili našu sledeću destinaciju – Krajkovačko jezero. Pošto posle klope naravno ide odmor, malo smo pomerili polazak i ubrzo postali svesni da na Krajkovačko jezero teško možemo stići pre mraka. Ipak krećemo...
Nakon tumaranja po mraku i nekoliko pokušaja da pronađemo Krajkovačko jezero, završili smo pred kućom jedne bakice, koja nam je dala jasna uputstva. Sat pokazuje 22h.
Konačno smo stigli do jezera, nakon neverovatne vožnje, po mnogo čemu off-road karaktera, po neosvetljenom putu sa ogromnim rupama. Voda izgleda mutna, a mrak i jak vetar koji je u međuvremenu počeo da duva nimalo ne doprinose proceni vidljivosti. Shale odlučuje da uđe u vodu i proveri pravo stanje. Opremanje u totalnom mraku je uvek dobro za trening. Nekoliko minuta kasnije Shale javlja: „Ne vredi, vidljivost je skroz slaba”. Nažalost, nema preteranog smisla da ronimo te večeri. Samo smo slegnuli ramenima – Krajkovačko onda neki drugi put!
Ponoć se već približila, a mi krenusmo istim onim „divnim" putem nazad ka civilizaciji. Aleksinac, kuća Sašine familije – mesto za spavanje. Naravno da smo probudili sve u kući trudeći se da budemo što tiši. Utonuli smo u san misleći na sutrašnji zaron u Bovansko jezero.
Kroz san čujem zvonjavu nečijeg telefona, priča pa tišina, minut kasnije stiže Saša – vreme je za ustajanje. Zvao je Bojan iz „Gusara”, oni su u 10h na brani i očekuju nas. Ajmo, polazak. Gužva u kupatilu, pakovanje i pokret ka Bovanskom jezeru. Makadamom stižemo do brane. Pozdavljamo se sa Bojanom i njegovim kolegama i naravno postavljamo 1001 pitanje o lokaciji, dubini, vidljivosti, živom svetu, planu ronjenja. Ideja je, naravno, da pod vodom ostanemo što duže. Krećemo sa opremanjem i ulaskom u vodu, Bojan predlaže da ronimo svi u istoj liniji. Vidljivost je bila slaba, no već na samom početku susrećemo se sa rakom koji je tuda jurcao. Dubina koju smo našli je 24m, a najniža temperatura vode 12 stepeni Celzijusa. Dno je pretežno muljevito i prazno, pokoja grana ili kamen. Posle nekoliko minuta krenuli smo lagano ka obali, a u plićoj vodi dočekalo nas je mnoštvo podvodnog sveta. Mnogo slatkovodnih rakova, nekoliko smuđeva koji su se mirno odmarali na svega nekoliko metara dubine. Spremni na poziranje i nezainteresovani za nas, dozvolili su da ih fotografišemo u svom prirodnom staništu. Jedna radoznala štuka je neprekidno kružila oko nas i gledala šta mi to radimo. Apsolutno smo impresionirani živim svetom Bovanskog jezera.
Nakon 90 minuta izranjam sa velikim osmehom na licu – ovo je definitivno jedan od boljih zarona u mom životu. Počinje raspremanje, priča, razmena kontakata i dogovor za piće u obližnjem kafiću.
Naše ronilačke aktivnosti se ovde završavaju, ali su se ronilačke priče nastavile i u Sokobanji, koju smo na kratko obišli. Nakon ovakvih zarona sigurni smo da ovo nije naša poslednja poseta jezerima na jugu Srbije.
Zadovoljni, krenuli smo ka našoj sledećoj destinaciji – kanjon Nevidio u Crnoj Gori nas nestrpljivo očekuje.
Nakon dužeg insistiranja našeg prijatelja ronioca i podvodnog fotografa Saše da se roni u Bovanskom jezeru, oformili smo tim, stupili u kontakt sa lokalnim ronilačkim klubom „Gusar“ iz Niša i dobili potrebne informacije o jezerima koja su nam bila u planu za ronjenje.
Tim od četiri ronioca okupio se i zaputio ka jugu Srbije sa željom da istraži nama još nepoznata jezera. Na listu smo stavili Zavojsko jezero kod Pirota, zatim Krajkovačko kod Niša i za kraj najinteresantnije, bar nam se tada tako činilo, Bovansko jezero kraj Aleksinca.
Navođeni kartom i GPS-om nismo imali većih problema da pronađemo željena jezera, a prvo koje smo posetili je Zavojsko jezero, koje se nalazi na 750 metara nadmorske visine i koje je okruženo predivnim zelenilom.
Zaustavili smo se da bismo procenili gde bi bilo najpametnije krenuti u zaron. Neki su bili za odlazak do brane, a neki više za zaron na drugoj strani jezera. Ipak smo odlučili da prvo siđemo do jezera i vidimo da li vidljivost obećava. Spustivši se do same vode, ugodno smo se iznenadili – vidljivost je bila odlična! Kako prilaz vodi na tom mestu i nije bio najsjajniji, odlučili smo da potražimo drugu lokaciju na kojoj ćemo lakše opremu spustiti do vode.
Imali smo sreće u našoj potrazi, našli smo splav koji je gotovo u sekundi postao privremeno naš. Nakon kratkog rashlađivanja u vodi, došlo je vreme za opremanje.
Podelili smo se u dve grupe – Deki i Saša i Shale i Tanja. Svaka grupa je uzela svoj kurs i zaronila. Nakon svega par minuta našli smo se na dubini od 30-ak metara, gde je vladala apsolutna tama, potopljeno drveće i granje je virilo sa svih strana, a temperatura se spustila na veoma niskih 6 stepeni Celzijusa.
Nakon kraćeg zadržavanja odlučili smo da idemo malo pliće. Istog trena osetila sam olakšanje, vidljivost se zbog prodora sunčevih zraka povećava, a samim tim i temperatura vode raste. Nastavljamo istraživanje dna, na kojem je preovladavalo kamenje i granje, lagano se okrećemo ka obali i nastavljamo ronjenje. Nakon više od pola sata kondenz na mom fotoaparatu je nestao – konačno mogu da slikam!
Lagano izranjamo, nailazimo na Dekija i Sašu, koji su izronili nešto ranije, no oni nisu našli toliku dubinu.
Uz priču ko je šta i gde video lagano smo se raspremili, počeli sa našim kasnim ručkom i dogovorili našu sledeću destinaciju – Krajkovačko jezero. Pošto posle klope naravno ide odmor, malo smo pomerili polazak i ubrzo postali svesni da na Krajkovačko jezero teško možemo stići pre mraka. Ipak krećemo...
Nakon tumaranja po mraku i nekoliko pokušaja da pronađemo Krajkovačko jezero, završili smo pred kućom jedne bakice, koja nam je dala jasna uputstva. Sat pokazuje 22h.
Konačno smo stigli do jezera, nakon neverovatne vožnje, po mnogo čemu off-road karaktera, po neosvetljenom putu sa ogromnim rupama. Voda izgleda mutna, a mrak i jak vetar koji je u međuvremenu počeo da duva nimalo ne doprinose proceni vidljivosti. Shale odlučuje da uđe u vodu i proveri pravo stanje. Opremanje u totalnom mraku je uvek dobro za trening. Nekoliko minuta kasnije Shale javlja: „Ne vredi, vidljivost je skroz slaba”. Nažalost, nema preteranog smisla da ronimo te večeri. Samo smo slegnuli ramenima – Krajkovačko onda neki drugi put!
Ponoć se već približila, a mi krenusmo istim onim „divnim" putem nazad ka civilizaciji. Aleksinac, kuća Sašine familije – mesto za spavanje. Naravno da smo probudili sve u kući trudeći se da budemo što tiši. Utonuli smo u san misleći na sutrašnji zaron u Bovansko jezero.
Kroz san čujem zvonjavu nečijeg telefona, priča pa tišina, minut kasnije stiže Saša – vreme je za ustajanje. Zvao je Bojan iz „Gusara”, oni su u 10h na brani i očekuju nas. Ajmo, polazak. Gužva u kupatilu, pakovanje i pokret ka Bovanskom jezeru. Makadamom stižemo do brane. Pozdavljamo se sa Bojanom i njegovim kolegama i naravno postavljamo 1001 pitanje o lokaciji, dubini, vidljivosti, živom svetu, planu ronjenja. Ideja je, naravno, da pod vodom ostanemo što duže. Krećemo sa opremanjem i ulaskom u vodu, Bojan predlaže da ronimo svi u istoj liniji. Vidljivost je bila slaba, no već na samom početku susrećemo se sa rakom koji je tuda jurcao. Dubina koju smo našli je 24m, a najniža temperatura vode 12 stepeni Celzijusa. Dno je pretežno muljevito i prazno, pokoja grana ili kamen. Posle nekoliko minuta krenuli smo lagano ka obali, a u plićoj vodi dočekalo nas je mnoštvo podvodnog sveta. Mnogo slatkovodnih rakova, nekoliko smuđeva koji su se mirno odmarali na svega nekoliko metara dubine. Spremni na poziranje i nezainteresovani za nas, dozvolili su da ih fotografišemo u svom prirodnom staništu. Jedna radoznala štuka je neprekidno kružila oko nas i gledala šta mi to radimo. Apsolutno smo impresionirani živim svetom Bovanskog jezera.
Nakon 90 minuta izranjam sa velikim osmehom na licu – ovo je definitivno jedan od boljih zarona u mom životu. Počinje raspremanje, priča, razmena kontakata i dogovor za piće u obližnjem kafiću.
Naše ronilačke aktivnosti se ovde završavaju, ali su se ronilačke priče nastavile i u Sokobanji, koju smo na kratko obišli. Nakon ovakvih zarona sigurni smo da ovo nije naša poslednja poseta jezerima na jugu Srbije.
Zadovoljni, krenuli smo ka našoj sledećoj destinaciji – kanjon Nevidio u Crnoj Gori nas nestrpljivo očekuje.
