Krivi Vir
U potrazi za novim i drugačijim ronilačkim lokacijama posetili smo neka od vrela u okolini Paraćina i Despotovca. Prvenstveni cilj nam je bio da izvidimo kakve su pećine, kako stići do njih, kakva je logistika zarona, koliko treba nositi opremu itd.
U planu je bila poseta izvoru Crnog Timoka i pećine u mestu Strmosten, a po Perinoj preporuci smo proširili plan i na pećinu Miliva, koja se nalazi u istoimenom selu.
Vrelo Crnog Timoka
Mesto Krivi Vir, u kojem se nalazi vrelo reke Crni Timok, udaljeno je od Beograda 190 km, veći deo puta je autoput (do isključenja za Paraćin).
Vrelo se nalazi u samom selu, a hladna voda izbija iz pećine Pećura. Do vrela se može delimično prići kolima, a opremu treba nositi 50–60 metara. Deo oko vrela je lepo uređen, ima dosta klupa, ozidan je solidno veliki roštilj, a mali proplanak je kao stvoren za kampovanje. Da bi se što lakše došlo do ulaza u pećinu, potrebno je imati čizme ili se odmah obući u ronilačko odelo, pa pregaziti plitak tok reke. Pešaci moraju da savladaju jednu solidnu vertikalu od nekih 20 metara. Iako postoje boltovi u steni, penjanje sa ronilačkom opremom bilo bi dosta teško.
Ulaz u pećinu je veliki, podseća na pećinu Suhadolca, u kojoj smo ronili u Sloveniji. Vidljivost je dosta dobra, ali u vodi ima belog sedimenta, pa kada se upali jaka lampa voda dobija magličastu belinu.
Kada smo zaronili, već posle 3–4 metra naišli smo na arijanu ekipe iz Poljske, koja je na ovom istom mestu ronila pre nekoliko meseci. Na desetak metara od ulaza nailazi se na restrikciju, ali nije previše usko, pa se relativno lako prolazi sa dvobocom.
U delu u kojem smo ronili dubina je svega nekoliko metara, a temperatura vode bila je 12°C.
Nema puno sedimenta, mada je povratak bio u nešto lošijoj vidljivosti.
Poljaci su na svom sajtu napisali da je razvučeno preko 500 metara arijane. S obzirom na to da smo došli u „izvidnicu“, nismo odmakli daleko od ulaza.
Ostavićemo to za neki drugi put.
Sa druge strane toka našli smo još jednu manju pećinu sa vodom, ulaz je jako uzak, pitanje je da li sa dvobocom može da se prođe. Zaronili smo u sidemount konfiguraciji i eto iznenađenja. Već posle nekoliko metara opet nailazimo na arijanu, Poljaci su bili i ovde. Nema mesta za okretanje idemo u nazad odgurujući se rukama od stene. Širina kanala je jedva šezdesetak centimetara. Glavna pećina ide lagano u desno, a ova manja u levo, postoji mogućnost da su obe povezane i da je moguće ući na jednom, a izaći na drugom mestu.
Odlična lokacija za ronjenje, ali seoske kuće u blizini ne izdaju smeštaj, te je najbliže mesto za noćenje restoran „Balašević“, nadaleko poznat po svojoj gibanici. Ovaj restoran od vrela je udaljen manje od 10 kilometara, što je za nas ronioce potpuno prihvatljivo rešenje.
Pećine Miliva i Strmosten
Pakujemo se i krećemo dalje. Plan nam je da posetimo pećinu Miliva pa onda Strmosten.
Vraćamo se nazad na autoput. Od Krivog Vira do Milive ima 75 km, pa se kod Ćuprije isključujemo sa autoputa i nastavljamo ka Despotovcu. Na ulazu u selo Miliva pitamo za istoimenu pećinu i dobijamo instrukcije, nije je tako komplikovano pronaći.
Opet u potpunosti uređen plato ispred pećine, u blizini je crkva i još jedan crkveni objekat (valjda). Rečica teče ispred pećine, ali je ulaz u pećinu suv, treba savladati par metara vertikale da bi se stiglo do vode.
Voda ne teče, u potpunosti je prekrivena belom skramom. Ne možemo da procenimo da li je to samo barica ili nešto više. Na brzinu se opremamo sa željom da „bacimo oko“.
Čim smo gurnli glavu pod vodu, uočili smo veliki kanal koji vodi malo u levo, a vidljivost je odlična! Iza krivine nastavlja se lep, široki kanal, ne vodi u dubinu nego se prostire manje-više horizontalno. Iako je vidljivost dobra, izdahnuti vazduh izaziva padanje sedimenta sa gornjeg dela pećine. S obzirom da voda ne teče, ima dosta nagomilanog sedimenta.
Već posle nekoliko metara vidi se površina. Izranjamo u solidno veliku prostoriju, prečnika oko dvadeset metara, izgleda veoma lepo, moguće je izaći u potpunosti iz vode. Odlučujmo da ne izlazimo na suvo već da potražimo jos neki kanal. Posle nekoliko minuta razgledanja ne uspevamo da pronađemo bilo kakav prolaz. Odlučujemo da krenemo nazad ka izlazu.
U povratku očekivano – nulta vidljivost. Toliko je mutno da ne vidimo ni instrumente. Idemo lagano po arijani, pipamo ispred sebe kako glavom ne bi oštetili nešto od pećinskog nakita. U jednom trenutku ruka je van vode, izranjamo u još jedan sifon. Prečnik sifona je malo veći od pola metra, a visinu i pored jake lampe ne uspevamo da odredimo.
Zaranjamo i nastavljamo ka izlazu. Zaron je trajao svega petnaestak minuta.
Prema podacima koje smo kasnije pronašli, moguće je dalje nastaviti ronjenje iz velike prostorije u koju smo izronili. Proverićemo to neki sledeći put.
Nastavljamo put ka mestu Strmosten, mrak je već uveliko pao, ali kad smo već tu da probamo da pronađemo nesto.
U samom selu pitamo nekoliko lokalaca, a oni sa čuđenjem odmahuju glavom i upućuju nas na vodopad Veliki Buk i Resavsku pećinu.
To nije ono što tražimo, ali ipak odlučujemo da idemo ka vodopadu Veliki Buk.
Nekoliko kilometara od Strmostena nailazimo na prelepi, 18 metara visoki vodopad. Staza oko vodopada je odlično uređena, a u blizini je i kafana. Pešačimo nekih 500 metara do Velikog vrela iz kojeg nastaje tok vode koji napaja vodopad.
Vrelo je izuzetno jako, ali voda kao da izvire iz stene na nekoliko mesta, te ne da nema mesta noga gde da se zavuče, a kamoli da se zaroni.
Možda u neko buduće vreme voda odnese neki veći kameni blok pa će se otvoriti ulaz (il’ da miniramo).
Pred povratak svraćamo na piće. Raspitujemo se za pećinu Strmosten, konobar kaže da to ne postoji, ali da sem Velikog postoji i Malo vrelo, koje je relativno blizu, i tu sigurno može da se zaroni. Konobarove impresije su da je to velika rupa iz koje izlazi voda! Prateći njegove istrukcije, posle 3 kilometra neasfaltiranog puta rečica nam bukvalno seče put. Nastavljamo pešice, uzvodno prateći tok reke. Posle pešačenja kroz oranicu, kupusište i provlačenja kroz šumu dolazimo do vrela.
Mrak i huk vode doprinose filmskom prikazu – ogromne cevi, veliki rezervoar od inoxa, sve u potpunosti zaraslo u korov i lijane. Prizor je fenomanalan. Vrelo je ograđeno šinama i trulom bodljikavom žicom. Na dosta mesta žice uopšte nema tako da je moguć pristup vrelu. Shvatamo da je ovo postrojenje pomoću koga se okolna sela napajaju vodom.
Nismo baš sigurni da je u funkciji, ali mislim da bismo imali ogroman problem da nas neko nađe tu da ronimo... Ko zna...
Vraćamo se do kola, do Beograda imamo 150 kilometara, odosmo kući…
U potrazi za novim i drugačijim ronilačkim lokacijama posetili smo neka od vrela u okolini Paraćina i Despotovca. Prvenstveni cilj nam je bio da izvidimo kakve su pećine, kako stići do njih, kakva je logistika zarona, koliko treba nositi opremu itd.
U planu je bila poseta izvoru Crnog Timoka i pećine u mestu Strmosten, a po Perinoj preporuci smo proširili plan i na pećinu Miliva, koja se nalazi u istoimenom selu.
Vrelo Crnog Timoka
Mesto Krivi Vir, u kojem se nalazi vrelo reke Crni Timok, udaljeno je od Beograda 190 km, veći deo puta je autoput (do isključenja za Paraćin).
Vrelo se nalazi u samom selu, a hladna voda izbija iz pećine Pećura. Do vrela se može delimično prići kolima, a opremu treba nositi 50–60 metara. Deo oko vrela je lepo uređen, ima dosta klupa, ozidan je solidno veliki roštilj, a mali proplanak je kao stvoren za kampovanje. Da bi se što lakše došlo do ulaza u pećinu, potrebno je imati čizme ili se odmah obući u ronilačko odelo, pa pregaziti plitak tok reke. Pešaci moraju da savladaju jednu solidnu vertikalu od nekih 20 metara. Iako postoje boltovi u steni, penjanje sa ronilačkom opremom bilo bi dosta teško.
Ulaz u pećinu je veliki, podseća na pećinu Suhadolca, u kojoj smo ronili u Sloveniji. Vidljivost je dosta dobra, ali u vodi ima belog sedimenta, pa kada se upali jaka lampa voda dobija magličastu belinu.
Kada smo zaronili, već posle 3–4 metra naišli smo na arijanu ekipe iz Poljske, koja je na ovom istom mestu ronila pre nekoliko meseci. Na desetak metara od ulaza nailazi se na restrikciju, ali nije previše usko, pa se relativno lako prolazi sa dvobocom.
U delu u kojem smo ronili dubina je svega nekoliko metara, a temperatura vode bila je 12°C.
Nema puno sedimenta, mada je povratak bio u nešto lošijoj vidljivosti.
Poljaci su na svom sajtu napisali da je razvučeno preko 500 metara arijane. S obzirom na to da smo došli u „izvidnicu“, nismo odmakli daleko od ulaza.
Ostavićemo to za neki drugi put.
Sa druge strane toka našli smo još jednu manju pećinu sa vodom, ulaz je jako uzak, pitanje je da li sa dvobocom može da se prođe. Zaronili smo u sidemount konfiguraciji i eto iznenađenja. Već posle nekoliko metara opet nailazimo na arijanu, Poljaci su bili i ovde. Nema mesta za okretanje idemo u nazad odgurujući se rukama od stene. Širina kanala je jedva šezdesetak centimetara. Glavna pećina ide lagano u desno, a ova manja u levo, postoji mogućnost da su obe povezane i da je moguće ući na jednom, a izaći na drugom mestu.
Odlična lokacija za ronjenje, ali seoske kuće u blizini ne izdaju smeštaj, te je najbliže mesto za noćenje restoran „Balašević“, nadaleko poznat po svojoj gibanici. Ovaj restoran od vrela je udaljen manje od 10 kilometara, što je za nas ronioce potpuno prihvatljivo rešenje.
Pećine Miliva i Strmosten
Pakujemo se i krećemo dalje. Plan nam je da posetimo pećinu Miliva pa onda Strmosten.
Vraćamo se nazad na autoput. Od Krivog Vira do Milive ima 75 km, pa se kod Ćuprije isključujemo sa autoputa i nastavljamo ka Despotovcu. Na ulazu u selo Miliva pitamo za istoimenu pećinu i dobijamo instrukcije, nije je tako komplikovano pronaći.
Opet u potpunosti uređen plato ispred pećine, u blizini je crkva i još jedan crkveni objekat (valjda). Rečica teče ispred pećine, ali je ulaz u pećinu suv, treba savladati par metara vertikale da bi se stiglo do vode.
Voda ne teče, u potpunosti je prekrivena belom skramom. Ne možemo da procenimo da li je to samo barica ili nešto više. Na brzinu se opremamo sa željom da „bacimo oko“.
Čim smo gurnli glavu pod vodu, uočili smo veliki kanal koji vodi malo u levo, a vidljivost je odlična! Iza krivine nastavlja se lep, široki kanal, ne vodi u dubinu nego se prostire manje-više horizontalno. Iako je vidljivost dobra, izdahnuti vazduh izaziva padanje sedimenta sa gornjeg dela pećine. S obzirom da voda ne teče, ima dosta nagomilanog sedimenta.
Već posle nekoliko metara vidi se površina. Izranjamo u solidno veliku prostoriju, prečnika oko dvadeset metara, izgleda veoma lepo, moguće je izaći u potpunosti iz vode. Odlučujmo da ne izlazimo na suvo već da potražimo jos neki kanal. Posle nekoliko minuta razgledanja ne uspevamo da pronađemo bilo kakav prolaz. Odlučujemo da krenemo nazad ka izlazu.
U povratku očekivano – nulta vidljivost. Toliko je mutno da ne vidimo ni instrumente. Idemo lagano po arijani, pipamo ispred sebe kako glavom ne bi oštetili nešto od pećinskog nakita. U jednom trenutku ruka je van vode, izranjamo u još jedan sifon. Prečnik sifona je malo veći od pola metra, a visinu i pored jake lampe ne uspevamo da odredimo.
Zaranjamo i nastavljamo ka izlazu. Zaron je trajao svega petnaestak minuta.
Prema podacima koje smo kasnije pronašli, moguće je dalje nastaviti ronjenje iz velike prostorije u koju smo izronili. Proverićemo to neki sledeći put.
Nastavljamo put ka mestu Strmosten, mrak je već uveliko pao, ali kad smo već tu da probamo da pronađemo nesto.
U samom selu pitamo nekoliko lokalaca, a oni sa čuđenjem odmahuju glavom i upućuju nas na vodopad Veliki Buk i Resavsku pećinu.
To nije ono što tražimo, ali ipak odlučujemo da idemo ka vodopadu Veliki Buk.
Nekoliko kilometara od Strmostena nailazimo na prelepi, 18 metara visoki vodopad. Staza oko vodopada je odlično uređena, a u blizini je i kafana. Pešačimo nekih 500 metara do Velikog vrela iz kojeg nastaje tok vode koji napaja vodopad.
Vrelo je izuzetno jako, ali voda kao da izvire iz stene na nekoliko mesta, te ne da nema mesta noga gde da se zavuče, a kamoli da se zaroni.
Možda u neko buduće vreme voda odnese neki veći kameni blok pa će se otvoriti ulaz (il’ da miniramo).
Pred povratak svraćamo na piće. Raspitujemo se za pećinu Strmosten, konobar kaže da to ne postoji, ali da sem Velikog postoji i Malo vrelo, koje je relativno blizu, i tu sigurno može da se zaroni. Konobarove impresije su da je to velika rupa iz koje izlazi voda! Prateći njegove istrukcije, posle 3 kilometra neasfaltiranog puta rečica nam bukvalno seče put. Nastavljamo pešice, uzvodno prateći tok reke. Posle pešačenja kroz oranicu, kupusište i provlačenja kroz šumu dolazimo do vrela.
Mrak i huk vode doprinose filmskom prikazu – ogromne cevi, veliki rezervoar od inoxa, sve u potpunosti zaraslo u korov i lijane. Prizor je fenomanalan. Vrelo je ograđeno šinama i trulom bodljikavom žicom. Na dosta mesta žice uopšte nema tako da je moguć pristup vrelu. Shvatamo da je ovo postrojenje pomoću koga se okolna sela napajaju vodom.
Nismo baš sigurni da je u funkciji, ali mislim da bismo imali ogroman problem da nas neko nađe tu da ronimo... Ko zna...
Vraćamo se do kola, do Beograda imamo 150 kilometara, odosmo kući…
