ISSA eXpedition 2009
U Pazovi je u 3h ujutro bilo prilično živo - konačno stigao je i taj dan - idemo na Vis! Do pola četri kola su bila dupke puna, a mi spremni da krenemo ka sanjanoj lokaciji. Vozeći se kroz mrak i kišu stižemo do prve granice, mala neprijatnost sa jednim od automobila brzo je rešena tako da nastavljamo ka našoj prvoj stanici – Sarajevu.
Po dolasku, pronalazimo parking i krećemo u laganu šetnju baščaršijom u potrazi za čuvenim pitama, burecima i sličnim specijalitetima tog kraja. Nakon kraćeg savetovanja sa lokalnim stanovništvom pronalazimo pekaru sa toplim i ukusnim pitama. Kao što se vidi na fotografijama neki od nas su jeli i više puta! Ok, doručak smo odradili, kratko se zaustavljamo u jednom od kafića kako bi popili kafu i budni nastavili put.
Put nas je vodio ka Mostaru, Metkoviću, Opuzenu... Lagano smo se bližili Splitu. Obzirom da nam je 16:30h vreme isplovljavanja trajekta, i to posljednjeg za Vis tog dana, za nas značilo samo jedno, kasniti nesmemo!... :)
16:30h, trajekt kreće, konačno napuštamo kopno! Osmesi se na umornim licima pojavljuju sve češće i češće...
Dolaskom na Vis krećemo ka Komiži. Nakon svega 15-tak minuta vožnje stižemo u ISSA Diving Centar, koji će biti naša svakodnevna stanica sledećih nedelju dana.Nakon srdačnog pozdrava sa našim prijateljem Urketom i osobljem u centru, krećemo ka našem smještaju.
Jedna anegdota koja nam se na samom dolasku desila: stranac koji je već bio smešten u kući u kojoj smo i mi odseli videvši da je sa nama stigao i Bud (pas), požurio je ka nama da nam saopšti da on tu već danima hrani malu mačku i da nas moli da pazimo da je naš pas ne proganja. A od prvog trena zapravo ta mala mačka plašila i proganjala našeg retrivera po dvorištu i to danima...:)
20.09 - Dan prviNakon kraćeg administrativnog posla u centru dobijamo informaciju da je prva lokacija na kojoj ćemo danas roniti olupina broda Teti, reč je o italijanskom teretnom parobrodu koji je zbog greške u navigaciji potonuo na svega 50-tak metara od obale. Dužina broda je 72 metra a najveća dubina na kojoj se nalazi je 34m. Zvuči dobro za prvi zaron. Nakon kompletiranja opreme ukrcali smo se na brod i krenuli. Vidljivost na Tetiju je bila odlična 20-30m, i krajnje iznenađujuća za sve koji do sada nisu ronili na Visu.
Prativši Veljana koji je taj dan bio vođa zarona stižemo do predneg dela broda u kojem žive 4 “domaća” i poprilično velika ugora.Veljano je uspeo da ih izmami iz njihovih skrovišta. Pravi je doživljaj videti toliko velike i toliko “opasne” ribe kako “sarađuju” sa Veljanom – prava poslastica za naše podvodne fotografe.
Naši kompijuteri su nam govorili da je vreme da idemo nešto pliće tako da smo ostatak zarona proveli razgledavajući Teti a i floru i faunu oko njega.
Čim smo došli u centar požurili smo do smeštaja kako bi što pre pogledali fotografije. S obzirom da je naš tim brojao tri podvodna fotografa možete pretpostaviti koliko se fotki svakim danom snimilo i koliko je momenata uhvaćeno na slikama.
Drugi zaron prvog dana je bio Seka 3, iskreno od ovog zarona ne očekivah previše, znam da prošle godine na istoj lokaciji nismo videli mnogo, tek po neku murinu i jastoga. Veljano nas je lagano poveo ka dubini, vidljivost je bila sjajna, susreli smo razne životinje ali kad nam je Veljano lampom ukazao na ogromnog Šan pjera, fotografi su se raspametili. U svom dosadašnjem ronjenju imah priliku samo jednom videti tu ribu i to jedan skroz mali primerak. Ovaj Šan pjer je zaista je bio velik - impresivan! Nedugo zatim Veljano opet maše lampom - opet Šan pjer! Ok ovaj primjerak je bio skoro u pola manji, ali su se foto-aparati ponovo “usijali”.Oduševljenju i uzbuđenju nije bilo kraja.Pred nama su se tokom zarona našli i nekolicina murina, rak samac, puž golać, tabinja, škarpine, trlje, kozice, hobotnica, gorgonije, zapravo toliko živog svijeta koliko obično u Jadranu ne sretnete čak ni u više dana ronjenja!Sa sigurnošću mogu reći da je ovo bio jedan od mojih najboljih ronilačkih dana ikad! U smeštaju je gledanje i komentarisanje fotki potrajalo sve dok nismo shvatili koliko smo gladni, na brzinu pao je dogovor, idemo na pizzu. Tamo nam se pridružio i Urke a tek tada su krenule priče... ;)
21.9 - Dan drugi Današnji plan za prvi zaron je Olupina Vassilios, grčki teretni parobrod dužine 104m, sa najvećom mogućom dubinom od 55m. Brod je potonuo davne 1939, zbog udara u obalu do kojeg je došlo zbog greške u navigaciji. Spremni na malo dublji zaron na tu poprilično dugu olupinu krenuli smo sa opremanjem. Ubrzo shvatam da nam je jedna kadica sa dvoja peraja ostala u centru. Srećom na brodu su uvek jedne peraje viška, tako da smo problem jednog ronioca brzo rešili, dok sam ja kao drugi ronilac odlučila zaroniti makar i bez peraja.
Moju grupu preuzima Deki a ja se pridružujem Shaletu i Marku. Kako to obično biva, nekoliko stvari mi nije išlo na ruku, već samim skokom u vodu uviđam da imamo laganu struju te da je moje kretanje bez peraja dodatno otežano. Uz pomoć Dražena sa broda stižem do bove i kanapa. Uvidevši da je kretanje bez peraja doista iscrpljujuće, odlučih se spustiti kraj broda i praznog BCD-a šetati po dnu. Mojoj šetnji došao kraj kad digoh pogled i vidjeh propeler iznad sebe. Vreme je da krenem na gornji deo broda pa onda u plićak kako bi odradili deco stop. Ronjenje bez peraja za mene je jedno novo iskustvo, iskreno drugi puta ako se situacija ponovi, dobro ću razmisliti da li ulazim u vodu.
Nakon ručka i kratkog odmora sledi nam nova lokacija, Uvala Gnjilna, gde nas je dočekao opušten zaron. Naišli smo na raznolike sunđere, gorgonije, škarpine, hobotnice i ostale raznolike morske stanovnike.
Zaron je stvarno bio opuštajući i zabavan.
22.9. - Dan treći
Okupljanje na teresi, Nescafe, gledanje fotki pa doručak. Današnji ronilački dan otpočeo je ronjenjem na olupini Fortunal, ribarskoj koči, koja ubrzano propada i nestaje obzirom je dobrim djelom građena od drveta. Fortunal se nalazi na 57m – dublje od svih lokacija na kojima smo ronili prethodnih dana. Lagano smo zaronili, a svi su se oduševili kada se ceo Fortunal ukazao pred nama! Napravili smo nekoliko fotografija pri spuštanju a nakon kratke OK provere, krećemo u obilazak olupine, stižemo do pramca broda na koji imamo odličan pogled s obzirom da brod leži na “stepenici” tako da se možemo spustiti ispod broda i promatrati ga u svoj njegovoj lepoti.Kako se tu ujedno nalazimo i na najvećoj dubini, radimo proveru sa ostatkom grupe. Vidimo da je azot uradio svoje, smanjujemo dubinu, lagano obilazimo drugu stranu broda i krećemo ka površini. Zaron završavamo posetom maloj pećini koja se nalazi na svega 5m dubine. Slede odmor, ručak, slike, logovanje zarona - sad nam je taj raspored već postao rutina..:)
Drugi zaron tog dana bila je planirana pećina Kamik. No naš plan se pod vodom promenio pošto su ronioci iz grupe pre nas sa svojim DPV-ima protutnjali pećinom i digli sediment tako da ulazak posle njih nije imao preteranog smisla. Odlučili smo da ronimo drugom putanjom, oko hridi. Videli smo nekoliko jastoga, murina, škarpina, crva, vlasulja, periski, školjki... Jedan zabavan i životinjama "bogat" zaron...:)
Još tokom dana pao je dogovor, večeras se jede riba na gradele. Posla su se primili svi, Marko je kupio ribu, Petar je seckao beli i crveni luk, Shale je brinuo za vatru, Deki je pripremao ribu. Nakon kraće pripreme riba je servirana, vino natočeno i večera je mogla da počne. Krenula je priča o vinu, ronjenju, ribama, životu... Usput je i pao dogovor za početak nitrox kursa - gledanje nitrox videa ujutru u 9:30h. Družnje je potrajalo do kasno u noć.
23.9. - Dan četvrti
Nakon buđenja, doručka i projekcije PADI EANx videa jurimo u centar – prvi zaron za danas je Seka 6. Stigavši na lokaciju primećujemo prilično jaku struju tako da u zaron krećemo po sidrenom užetu, smirujemo disanje i lagano krećemo u zaron. Spuštamo se iza zida koji nas delimično štiti od jake struje. Ponovo nalećemo na dva Šan pjera, o koliko ih je samo ovde! Ovaj put su iznenađujuće brzi tako da ne uspevamo da ih baš najbolje fotografišemo. Nastavljamo da se spuštamo niz Seku, shvativši da smo na oko 40m dubine, odlučujemo da smanjimo dubinu i krenemo ka brodu. Popevši se iznad stene koja nas je štitila od struje, počinje pravi drift dive, jedini problem je taj što nas struja nosi u kontra smeru. Malo smo pojačali rad perajima i ubrzo stigli do sidrenog konopa. Mnogima je ovo bilo prvo ronjenje u tako jakoj ili uopšte ronjenje u struji, tako da su utisci bili pomešani, kod nekih oduševljenje a kod drugih umor.
Ručak, odmor pa sa nestrpljenjem krećemo na sledeći zaron. Čuvši da je to olupina Teti, osmeh mi nije silazio s lica, o da, tamo nas ugori čekaju!!!Punimo boce nitrox-om, krećemo sa analiziranjem gasa, pisanjem nalepnica i ubrzo se nalazimo na brodu i krećemo ka lokaciji. Možemo da ostanemo pod vodom desetak minuta duže!
Koliko novih iskustva, ronjenje u strujama, ronjenje sa nitroxom, ronjenje sa ugorima, i sve to u jednom danu!
Deo iskusnih ronioca se odvojio i isplanirao nešto dublji zaron na zidu koji se nalazio u neposrednoj blizini olupine Teti. Nitrox-aše je predvodio Marko lagano nas je spustio do ugora koji su tog dana već bili obiđeni od strane ronioca samim tim i siti pa nisu pokazivali preteranu želju za izlaskom iz svojih sigurnih rupa. U nekoliko navrata je neki od ugora delimično izašao da osmotri šta se tu dešava. Kako se naše vreme na dnu poprilično produžilo upotrebom nitroxa, tako su i fotografi dobili priliku da pokušaju napraviti savršenu sliku ugora.Čak i sa nitrox-om, vreme na dubini od 33m nije bezgranično, krećemo do nezaobilaznog kormila pa onda i pliće gledajući ronioce sa DPV koji su jurcali oko nas kvareći savršenu tišinu koju nam podvodni svet nudi. Koristivši svaku moguću preostalu minutu ovog zarona, Petar i ja jurili smo po pličaku pokušavajući da ne naljutimo staff centra zbog predugog ostanka u vodi...:)
Nakon povratka u centar i ispiranja opreme, krenuli smo na večeru, pasulj ala Deki Vasić koji je imao svoj kuvarski debi bar u ovom našem sastavu. Kuvano jelo, toplo i ukusno - te večeri nitko nije ostao gladan.
24.9. - Dan peti
Stigao je i posljednji dan ronjenja po našem planu. Prva lokacija za danas zove se Velika pećina. Ulazak u pećinu je zaista zanimljiv, već na samom ulazu susrećemo se sa račićima, tabinjama i kozicama. Nakon prolaska grupe u prvu galeriju, naš vođa zarona Petar nas polagano vodi ka izlazu na zid na kojem smo zatekli mnoštvo sunđera, škarpina, račića, puževa golača i najučestalije ribe u Jadranu barem po mom mišljenu - crneja.
Posljednji planirani zaron se približavao, vlasnik centra Siniša Ižaković dao nam je priliku da biramo lokaciju je po našoj želji. Kako smo pre neki dan propustili pećinu Kamik, dogovorili smo da sad odemo u nju. Dolaskom na lokaciju, pada plan za slikanje. Postajemo padobranci bar na jedan tren, bar za sliku, dogovoreno? Jednoglasno: Dogovoreno!!!
Tako je zaron i počeo, mi smo se spustili, a foto-aparat je uzeo u ruke iskusni fotograf Deki Vasić.
Kroz nešto uži ulaz ulazimo u prostranu pećinu, ronimo do kamena gde se okrećemo i krećemo lagano ka izlazu iz pećine. Nakon izlaska nastavljamo uz zid do plićine gde se zadržavamo kako bi odradili potreban zastoj i onda krenuli u izron. I tako stigao je i kraj našeg zadnje planiranog zarona. Izlazak iz vode nije bio lak, no tešio nas je roštilj i druženje koje nam je spremio ISSA Diving Centar. Nakon raspremanja, ispiranja opreme, usledio je polazak u smještaj na presvlačenje, tuširanje i pripreme za roštilj koji nas je čekao u centru. Kako je bilo na večeri i druženju najbolje govore fotke. Tridesetak ronioca okupljeni na jednom mestu - fešta je mogla da počne. Na meniju je bilo svega od lignji do pečenog mesa i čevapa, kako uz klopu uvek i ide i piće, nije falilo ni sokova ni vina, kako kome po guštu.
25.9. - Dan šesti
Započinje rasterećen dan, oni koji su dan odlučili provesti na suvom, odlaze u šetnju Komižom, nabavku suvenira i opušteno ispijanje kafe na rivi.Bilke koji je propustio jedan zaron to nadoknađuje – imao je sreće ide se na Fortunal! Nas četvoro za zadnji dan u planu imamo obilazak olupine B-17, aviona iz Drugog svetskog rata koji se nalazi na dubini od oko 70m. Dolaskom u uvalu Rukavac napetost je postajala sve veća, a veselje i euforija iz minute u minutu sve su više rasli. Shale i ja smo prošle godine imali priliku da ronimo na toj lokaciji i prepuni doživljaja, doveli smo ove godine Dekija i Dekija ispričavši im da će taj zaron sigurno dugo pamtiti.Da li je tako i bilo?Najbolje da ih sami pitate?
Na lokaciji, ukratko još prolazimo plan zarona, tko na kojoj dubini ostavlja foto-aparat radi sigurnosti, planirano vreme na dnu zatim plan za deco. Ubrzo se uz uže prateći Urketa svi spuštamo ka avionu, Deki V. zastaje na 50-tak metara i veže foto-aparat, ja za razliku od njega odlučujem sići još malo dublje i videti šta će se desiti. Na nekih 60-tak metara palim foto-aparat, koji ne pokazuje nikakve probleme u radu i tu mojoj sreći nema kraja. Odlučujem sići skroz na avion sa aparatom, i počinje moje besomučno bljeskanje..:)
Ako prošle godine ne uspeh snimiti B-17, ove godine to nadoknađujem.Počinje poziranje, na repu, u kabini, pored motora, gde se ko setio..:) Pokušavam naći uglove i mesta koja će biti najbolja za fotografisanje aviona, ali realnost kaže nalazite se na 70m, nema tu puno vremena za kadriranje i razmišljanje a i aparat je više nego skromnih karakteristika. Uspela sam da fotografišem čak i veliku kirnju – stanovnika ove olupine zbog koje smo još malo produžili naše vreme na dnu. Lagano krećemo u izron, Deki i Deki rade deco na nitrox a Shale i ja ostajemo uz Urketa koji nakon što se "isčistio" sa 100% kiseonikom, bocu prepušta nama.
Na deco stopu zabavljali su nas feluni i mnogobrojni mehurići trimix-a od grupe “tehničara” koji su krenuli u zaron posle nas. Posle izrona osmesi nam se još dugo nisu skidali sa lica.
Veče tog posljednjeg dana odlučili smo da provedemo u mestu Vis na ostrvu Visu, malo turističkog razgledanja nije na odmet. Nakon poduže šetnje i traženja savršenog mesta za piće, odlučujemo se za kafić koji nudi i piće i sladoled. Svima su srca bila na mestu! Zadnje veče na moru, pomalo nostalgično smo prepričavali doživljaje koje smo u nekoliko prethodnih dana sakupili. Nema toga kome Komiža nije ušla u srce, jedno malo, toplo i srdačno mesto u kojem kao da je vreme stalo, nitko nigde ne žuri, sve se odigrava u nekom laganom i harmoničnom ritmu.
Ujutru krećemo ka Beogradu...
U Pazovi je u 3h ujutro bilo prilično živo - konačno stigao je i taj dan - idemo na Vis! Do pola četri kola su bila dupke puna, a mi spremni da krenemo ka sanjanoj lokaciji. Vozeći se kroz mrak i kišu stižemo do prve granice, mala neprijatnost sa jednim od automobila brzo je rešena tako da nastavljamo ka našoj prvoj stanici – Sarajevu.
Po dolasku, pronalazimo parking i krećemo u laganu šetnju baščaršijom u potrazi za čuvenim pitama, burecima i sličnim specijalitetima tog kraja. Nakon kraćeg savetovanja sa lokalnim stanovništvom pronalazimo pekaru sa toplim i ukusnim pitama. Kao što se vidi na fotografijama neki od nas su jeli i više puta! Ok, doručak smo odradili, kratko se zaustavljamo u jednom od kafića kako bi popili kafu i budni nastavili put.
Put nas je vodio ka Mostaru, Metkoviću, Opuzenu... Lagano smo se bližili Splitu. Obzirom da nam je 16:30h vreme isplovljavanja trajekta, i to posljednjeg za Vis tog dana, za nas značilo samo jedno, kasniti nesmemo!... :)
16:30h, trajekt kreće, konačno napuštamo kopno! Osmesi se na umornim licima pojavljuju sve češće i češće...
Dolaskom na Vis krećemo ka Komiži. Nakon svega 15-tak minuta vožnje stižemo u ISSA Diving Centar, koji će biti naša svakodnevna stanica sledećih nedelju dana.Nakon srdačnog pozdrava sa našim prijateljem Urketom i osobljem u centru, krećemo ka našem smještaju.
Jedna anegdota koja nam se na samom dolasku desila: stranac koji je već bio smešten u kući u kojoj smo i mi odseli videvši da je sa nama stigao i Bud (pas), požurio je ka nama da nam saopšti da on tu već danima hrani malu mačku i da nas moli da pazimo da je naš pas ne proganja. A od prvog trena zapravo ta mala mačka plašila i proganjala našeg retrivera po dvorištu i to danima...:)
20.09 - Dan prviNakon kraćeg administrativnog posla u centru dobijamo informaciju da je prva lokacija na kojoj ćemo danas roniti olupina broda Teti, reč je o italijanskom teretnom parobrodu koji je zbog greške u navigaciji potonuo na svega 50-tak metara od obale. Dužina broda je 72 metra a najveća dubina na kojoj se nalazi je 34m. Zvuči dobro za prvi zaron. Nakon kompletiranja opreme ukrcali smo se na brod i krenuli. Vidljivost na Tetiju je bila odlična 20-30m, i krajnje iznenađujuća za sve koji do sada nisu ronili na Visu.
Prativši Veljana koji je taj dan bio vođa zarona stižemo do predneg dela broda u kojem žive 4 “domaća” i poprilično velika ugora.Veljano je uspeo da ih izmami iz njihovih skrovišta. Pravi je doživljaj videti toliko velike i toliko “opasne” ribe kako “sarađuju” sa Veljanom – prava poslastica za naše podvodne fotografe.
Naši kompijuteri su nam govorili da je vreme da idemo nešto pliće tako da smo ostatak zarona proveli razgledavajući Teti a i floru i faunu oko njega.
Čim smo došli u centar požurili smo do smeštaja kako bi što pre pogledali fotografije. S obzirom da je naš tim brojao tri podvodna fotografa možete pretpostaviti koliko se fotki svakim danom snimilo i koliko je momenata uhvaćeno na slikama.
Drugi zaron prvog dana je bio Seka 3, iskreno od ovog zarona ne očekivah previše, znam da prošle godine na istoj lokaciji nismo videli mnogo, tek po neku murinu i jastoga. Veljano nas je lagano poveo ka dubini, vidljivost je bila sjajna, susreli smo razne životinje ali kad nam je Veljano lampom ukazao na ogromnog Šan pjera, fotografi su se raspametili. U svom dosadašnjem ronjenju imah priliku samo jednom videti tu ribu i to jedan skroz mali primerak. Ovaj Šan pjer je zaista je bio velik - impresivan! Nedugo zatim Veljano opet maše lampom - opet Šan pjer! Ok ovaj primjerak je bio skoro u pola manji, ali su se foto-aparati ponovo “usijali”.Oduševljenju i uzbuđenju nije bilo kraja.Pred nama su se tokom zarona našli i nekolicina murina, rak samac, puž golać, tabinja, škarpine, trlje, kozice, hobotnica, gorgonije, zapravo toliko živog svijeta koliko obično u Jadranu ne sretnete čak ni u više dana ronjenja!Sa sigurnošću mogu reći da je ovo bio jedan od mojih najboljih ronilačkih dana ikad! U smeštaju je gledanje i komentarisanje fotki potrajalo sve dok nismo shvatili koliko smo gladni, na brzinu pao je dogovor, idemo na pizzu. Tamo nam se pridružio i Urke a tek tada su krenule priče... ;)
21.9 - Dan drugi Današnji plan za prvi zaron je Olupina Vassilios, grčki teretni parobrod dužine 104m, sa najvećom mogućom dubinom od 55m. Brod je potonuo davne 1939, zbog udara u obalu do kojeg je došlo zbog greške u navigaciji. Spremni na malo dublji zaron na tu poprilično dugu olupinu krenuli smo sa opremanjem. Ubrzo shvatam da nam je jedna kadica sa dvoja peraja ostala u centru. Srećom na brodu su uvek jedne peraje viška, tako da smo problem jednog ronioca brzo rešili, dok sam ja kao drugi ronilac odlučila zaroniti makar i bez peraja.
Moju grupu preuzima Deki a ja se pridružujem Shaletu i Marku. Kako to obično biva, nekoliko stvari mi nije išlo na ruku, već samim skokom u vodu uviđam da imamo laganu struju te da je moje kretanje bez peraja dodatno otežano. Uz pomoć Dražena sa broda stižem do bove i kanapa. Uvidevši da je kretanje bez peraja doista iscrpljujuće, odlučih se spustiti kraj broda i praznog BCD-a šetati po dnu. Mojoj šetnji došao kraj kad digoh pogled i vidjeh propeler iznad sebe. Vreme je da krenem na gornji deo broda pa onda u plićak kako bi odradili deco stop. Ronjenje bez peraja za mene je jedno novo iskustvo, iskreno drugi puta ako se situacija ponovi, dobro ću razmisliti da li ulazim u vodu.
Nakon ručka i kratkog odmora sledi nam nova lokacija, Uvala Gnjilna, gde nas je dočekao opušten zaron. Naišli smo na raznolike sunđere, gorgonije, škarpine, hobotnice i ostale raznolike morske stanovnike.
Zaron je stvarno bio opuštajući i zabavan.
22.9. - Dan treći
Okupljanje na teresi, Nescafe, gledanje fotki pa doručak. Današnji ronilački dan otpočeo je ronjenjem na olupini Fortunal, ribarskoj koči, koja ubrzano propada i nestaje obzirom je dobrim djelom građena od drveta. Fortunal se nalazi na 57m – dublje od svih lokacija na kojima smo ronili prethodnih dana. Lagano smo zaronili, a svi su se oduševili kada se ceo Fortunal ukazao pred nama! Napravili smo nekoliko fotografija pri spuštanju a nakon kratke OK provere, krećemo u obilazak olupine, stižemo do pramca broda na koji imamo odličan pogled s obzirom da brod leži na “stepenici” tako da se možemo spustiti ispod broda i promatrati ga u svoj njegovoj lepoti.Kako se tu ujedno nalazimo i na najvećoj dubini, radimo proveru sa ostatkom grupe. Vidimo da je azot uradio svoje, smanjujemo dubinu, lagano obilazimo drugu stranu broda i krećemo ka površini. Zaron završavamo posetom maloj pećini koja se nalazi na svega 5m dubine. Slede odmor, ručak, slike, logovanje zarona - sad nam je taj raspored već postao rutina..:)
Drugi zaron tog dana bila je planirana pećina Kamik. No naš plan se pod vodom promenio pošto su ronioci iz grupe pre nas sa svojim DPV-ima protutnjali pećinom i digli sediment tako da ulazak posle njih nije imao preteranog smisla. Odlučili smo da ronimo drugom putanjom, oko hridi. Videli smo nekoliko jastoga, murina, škarpina, crva, vlasulja, periski, školjki... Jedan zabavan i životinjama "bogat" zaron...:)
Još tokom dana pao je dogovor, večeras se jede riba na gradele. Posla su se primili svi, Marko je kupio ribu, Petar je seckao beli i crveni luk, Shale je brinuo za vatru, Deki je pripremao ribu. Nakon kraće pripreme riba je servirana, vino natočeno i večera je mogla da počne. Krenula je priča o vinu, ronjenju, ribama, životu... Usput je i pao dogovor za početak nitrox kursa - gledanje nitrox videa ujutru u 9:30h. Družnje je potrajalo do kasno u noć.
23.9. - Dan četvrti
Nakon buđenja, doručka i projekcije PADI EANx videa jurimo u centar – prvi zaron za danas je Seka 6. Stigavši na lokaciju primećujemo prilično jaku struju tako da u zaron krećemo po sidrenom užetu, smirujemo disanje i lagano krećemo u zaron. Spuštamo se iza zida koji nas delimično štiti od jake struje. Ponovo nalećemo na dva Šan pjera, o koliko ih je samo ovde! Ovaj put su iznenađujuće brzi tako da ne uspevamo da ih baš najbolje fotografišemo. Nastavljamo da se spuštamo niz Seku, shvativši da smo na oko 40m dubine, odlučujemo da smanjimo dubinu i krenemo ka brodu. Popevši se iznad stene koja nas je štitila od struje, počinje pravi drift dive, jedini problem je taj što nas struja nosi u kontra smeru. Malo smo pojačali rad perajima i ubrzo stigli do sidrenog konopa. Mnogima je ovo bilo prvo ronjenje u tako jakoj ili uopšte ronjenje u struji, tako da su utisci bili pomešani, kod nekih oduševljenje a kod drugih umor.
Ručak, odmor pa sa nestrpljenjem krećemo na sledeći zaron. Čuvši da je to olupina Teti, osmeh mi nije silazio s lica, o da, tamo nas ugori čekaju!!!Punimo boce nitrox-om, krećemo sa analiziranjem gasa, pisanjem nalepnica i ubrzo se nalazimo na brodu i krećemo ka lokaciji. Možemo da ostanemo pod vodom desetak minuta duže!
Koliko novih iskustva, ronjenje u strujama, ronjenje sa nitroxom, ronjenje sa ugorima, i sve to u jednom danu!
Deo iskusnih ronioca se odvojio i isplanirao nešto dublji zaron na zidu koji se nalazio u neposrednoj blizini olupine Teti. Nitrox-aše je predvodio Marko lagano nas je spustio do ugora koji su tog dana već bili obiđeni od strane ronioca samim tim i siti pa nisu pokazivali preteranu želju za izlaskom iz svojih sigurnih rupa. U nekoliko navrata je neki od ugora delimično izašao da osmotri šta se tu dešava. Kako se naše vreme na dnu poprilično produžilo upotrebom nitroxa, tako su i fotografi dobili priliku da pokušaju napraviti savršenu sliku ugora.Čak i sa nitrox-om, vreme na dubini od 33m nije bezgranično, krećemo do nezaobilaznog kormila pa onda i pliće gledajući ronioce sa DPV koji su jurcali oko nas kvareći savršenu tišinu koju nam podvodni svet nudi. Koristivši svaku moguću preostalu minutu ovog zarona, Petar i ja jurili smo po pličaku pokušavajući da ne naljutimo staff centra zbog predugog ostanka u vodi...:)
Nakon povratka u centar i ispiranja opreme, krenuli smo na večeru, pasulj ala Deki Vasić koji je imao svoj kuvarski debi bar u ovom našem sastavu. Kuvano jelo, toplo i ukusno - te večeri nitko nije ostao gladan.
24.9. - Dan peti
Stigao je i posljednji dan ronjenja po našem planu. Prva lokacija za danas zove se Velika pećina. Ulazak u pećinu je zaista zanimljiv, već na samom ulazu susrećemo se sa račićima, tabinjama i kozicama. Nakon prolaska grupe u prvu galeriju, naš vođa zarona Petar nas polagano vodi ka izlazu na zid na kojem smo zatekli mnoštvo sunđera, škarpina, račića, puževa golača i najučestalije ribe u Jadranu barem po mom mišljenu - crneja.
Posljednji planirani zaron se približavao, vlasnik centra Siniša Ižaković dao nam je priliku da biramo lokaciju je po našoj želji. Kako smo pre neki dan propustili pećinu Kamik, dogovorili smo da sad odemo u nju. Dolaskom na lokaciju, pada plan za slikanje. Postajemo padobranci bar na jedan tren, bar za sliku, dogovoreno? Jednoglasno: Dogovoreno!!!
Tako je zaron i počeo, mi smo se spustili, a foto-aparat je uzeo u ruke iskusni fotograf Deki Vasić.
Kroz nešto uži ulaz ulazimo u prostranu pećinu, ronimo do kamena gde se okrećemo i krećemo lagano ka izlazu iz pećine. Nakon izlaska nastavljamo uz zid do plićine gde se zadržavamo kako bi odradili potreban zastoj i onda krenuli u izron. I tako stigao je i kraj našeg zadnje planiranog zarona. Izlazak iz vode nije bio lak, no tešio nas je roštilj i druženje koje nam je spremio ISSA Diving Centar. Nakon raspremanja, ispiranja opreme, usledio je polazak u smještaj na presvlačenje, tuširanje i pripreme za roštilj koji nas je čekao u centru. Kako je bilo na večeri i druženju najbolje govore fotke. Tridesetak ronioca okupljeni na jednom mestu - fešta je mogla da počne. Na meniju je bilo svega od lignji do pečenog mesa i čevapa, kako uz klopu uvek i ide i piće, nije falilo ni sokova ni vina, kako kome po guštu.
25.9. - Dan šesti
Započinje rasterećen dan, oni koji su dan odlučili provesti na suvom, odlaze u šetnju Komižom, nabavku suvenira i opušteno ispijanje kafe na rivi.Bilke koji je propustio jedan zaron to nadoknađuje – imao je sreće ide se na Fortunal! Nas četvoro za zadnji dan u planu imamo obilazak olupine B-17, aviona iz Drugog svetskog rata koji se nalazi na dubini od oko 70m. Dolaskom u uvalu Rukavac napetost je postajala sve veća, a veselje i euforija iz minute u minutu sve su više rasli. Shale i ja smo prošle godine imali priliku da ronimo na toj lokaciji i prepuni doživljaja, doveli smo ove godine Dekija i Dekija ispričavši im da će taj zaron sigurno dugo pamtiti.Da li je tako i bilo?Najbolje da ih sami pitate?
Na lokaciji, ukratko još prolazimo plan zarona, tko na kojoj dubini ostavlja foto-aparat radi sigurnosti, planirano vreme na dnu zatim plan za deco. Ubrzo se uz uže prateći Urketa svi spuštamo ka avionu, Deki V. zastaje na 50-tak metara i veže foto-aparat, ja za razliku od njega odlučujem sići još malo dublje i videti šta će se desiti. Na nekih 60-tak metara palim foto-aparat, koji ne pokazuje nikakve probleme u radu i tu mojoj sreći nema kraja. Odlučujem sići skroz na avion sa aparatom, i počinje moje besomučno bljeskanje..:)
Ako prošle godine ne uspeh snimiti B-17, ove godine to nadoknađujem.Počinje poziranje, na repu, u kabini, pored motora, gde se ko setio..:) Pokušavam naći uglove i mesta koja će biti najbolja za fotografisanje aviona, ali realnost kaže nalazite se na 70m, nema tu puno vremena za kadriranje i razmišljanje a i aparat je više nego skromnih karakteristika. Uspela sam da fotografišem čak i veliku kirnju – stanovnika ove olupine zbog koje smo još malo produžili naše vreme na dnu. Lagano krećemo u izron, Deki i Deki rade deco na nitrox a Shale i ja ostajemo uz Urketa koji nakon što se "isčistio" sa 100% kiseonikom, bocu prepušta nama.
Na deco stopu zabavljali su nas feluni i mnogobrojni mehurići trimix-a od grupe “tehničara” koji su krenuli u zaron posle nas. Posle izrona osmesi nam se još dugo nisu skidali sa lica.
Veče tog posljednjeg dana odlučili smo da provedemo u mestu Vis na ostrvu Visu, malo turističkog razgledanja nije na odmet. Nakon poduže šetnje i traženja savršenog mesta za piće, odlučujemo se za kafić koji nudi i piće i sladoled. Svima su srca bila na mestu! Zadnje veče na moru, pomalo nostalgično smo prepričavali doživljaje koje smo u nekoliko prethodnih dana sakupili. Nema toga kome Komiža nije ušla u srce, jedno malo, toplo i srdačno mesto u kojem kao da je vreme stalo, nitko nigde ne žuri, sve se odigrava u nekom laganom i harmoničnom ritmu.
Ujutru krećemo ka Beogradu...
