Fruškogorska jezera Vol.2
Umorni od uzasopnih ronjenja na Adi odlučili smo da i ove godine krenemo u obilazak Fruškogorskih jezera. U planu nam je bilo da posetimo Ledinačko jezero, jezero Testera, Bešenovačko jezero i u povratku da svratimo do jezera Kudoš kod Pavlovaca. Veče pre polaska sam skinuo koordinate svih jezera sa Google Earth-a kako ne bi lutali Vojvodinom, boce su pune, sve je spremno.
Dogovor je bio da se nađemo oko 10h u Pazovi, spakujemo par setova opreme i krenemo put Fruške gore. Polazak je bio više nego "obećavajući". Deki je kasnio skoro sat vremena a dok smo pakovali opremu primetili smo da iz njegovih kola curi voda, ustanovili smo da su sva creva i hladnjak ok ali da u posudi za vodu ima „malo“ ulja. Po Šiljinoj proceni sve je to u redu, bitno je da nije obrnuto tj. da nema vode u ulju... Nismo dozvolili da nam to poremeti planove, vesela petorka (Tanja, Deki, Darko, Šilja i ja) i jedan pas (Bud) je bila sprema na sve izazove. U kola smo ubacili još 10l vode i krenuli na put.
Prvo planirano jezero Ledinci. Već par godina znamo da je jezero ograđeno i da na njemu nije dozvoljeno kupanje a kamoli ronjenje, no u poslednje vreme je do nas došlo više informacija, od toga da je jezero promenilo vlasnika i da više nema čuvara koji bi nas sprečilo u našim namerama do toga da je jezero u potpunosti isušeno.
Odlučili smo da proverimo informacije i sami se uverimo u stanje na jezeru. Do Starih Ledinaca imamo oko 50km, dan je bio sunčan i uživali smo u laganoj vožnji. Nadomak samog jezera u retrovizoru vidim da Deki blica i staje pored puta. Vožnja uzbrdo i nije baš prijala njegovim kolima – ispod haube se puši kao da kuvamo kotlić. Posle 45min bezuspešnog traženja načina da upalimo ventilator nalazimo se u dilemi da li da otkazujemo akciju i vraćamo se kući ili da nastavimo dalje. Dolazimo do zaključka da nastavljamo dalje a da ćemo se šlepati ako bude bilo potrebe.
Konačno stižemo do Ledinačkog jezera. Kapija zaključana lancima, nije moguće prići jezeru. Shvatamo da od ronjenja nema ništa ali se odlučujemo za alternativni put kroz šumu. Usput srećemo nemačkog ovčara a zatim i čuvara, jasno nam je da jezeru ne možemo prići ni pešaka. Ne odustajemo, penjemo se uzbrdo na vidikovac kako bi bar videli kakvo je stanje sa količinom vode.
Razočarenje – jezero je skoro u potpunosti isušeno, od prelepog jezera ostala je samo mala barica od par metara dubine. Pravimo po koju fotku, ako ikad bude prilike da se roni Ledinačkom jezeru imamo detaljnu konfiguraciju terena. Vraćamo se do kola, odlučujemo da preskočimo jezero Testera posto smo već izgubili dosta vremena – prema podacima sa Google Earth-a to je ionako neka barica veličine olimpijskog bazena. Testera ostaje za neki drugi put, krećemo ka Bešenovačkom jezeru.
Prema podacima i fotografijama sa Interneta Bešenovačko jezero je potopljeni rudnik kvarca, voda bi trebalo da bude prilično bistra a strme ivice obećavaju nešto veću dubinu. Meštani kažu da ima preko 50m. dubine i da je bogato ribom...
Prilaz kolima baš do samog jezera nije moguć, opremamo se u potunosti i pešaka idemo do jezera. Već sa obale vidimo da od dobre vidljivosti nema ništa, kiša koja je padala prethodnih dana prilično je zamutila vodu, ali odlučujemo da zaronimo. Već na par metara od obale nalazimo 13m., ali drastična promena temperature tera optimiste bez kapuljače u našim redovima da krenu u izron. Vidljivost je prilično loša, Darko odustaje njega ne veseli ronjenje u mutnom. Deki navlači kapuljaču, odlučujemo da odplivamo malo od obale i nadamo se boljoj vidljivosti na dubini. Silazimo na 18m. teren i dalje ide strmo na dole ali je vidljivost manja od 20cm. Hvatamo kurs ka obali i posle 10-ak minuta izranjamo.
Svi sem mene su razočarani, a ja sam veseo zbog toga što sam relativno blizu našao nešto dublje jezero. Jedva čekam kasnu jesen ili rano proleće - vidljivost jednostavno mora biti bolja a onda ćemo i ispitati koliko je jezero ustvari duboko.
Pogled na sat nam kazuje da je već pola 7, moramo da se šlepamo do kuće, preskačemo i jezero Kudoš. Tanja i ja smo ionako ronili tamo prošle godine, maksimalna dubina je oko 7-8 metara a u ovo doba godine vidljivost je sigurno loša. I ono će da sačeka jesen/proleće.
Roštilj koji je planiran na nekom od jezera pravimo u Pazovi. Kako to obično biva u ronilačkom društvu uz klopu prepričavamo dešavanja sa prethodnih ronjenja. Drago mi je da smo i uz sve poteškoće uspeli da posetimo bar neka od planiranih jezera. Sa nestrpljenjem očekujem neku od sledećih akcija...
Umorni od uzasopnih ronjenja na Adi odlučili smo da i ove godine krenemo u obilazak Fruškogorskih jezera. U planu nam je bilo da posetimo Ledinačko jezero, jezero Testera, Bešenovačko jezero i u povratku da svratimo do jezera Kudoš kod Pavlovaca. Veče pre polaska sam skinuo koordinate svih jezera sa Google Earth-a kako ne bi lutali Vojvodinom, boce su pune, sve je spremno.
Dogovor je bio da se nađemo oko 10h u Pazovi, spakujemo par setova opreme i krenemo put Fruške gore. Polazak je bio više nego "obećavajući". Deki je kasnio skoro sat vremena a dok smo pakovali opremu primetili smo da iz njegovih kola curi voda, ustanovili smo da su sva creva i hladnjak ok ali da u posudi za vodu ima „malo“ ulja. Po Šiljinoj proceni sve je to u redu, bitno je da nije obrnuto tj. da nema vode u ulju... Nismo dozvolili da nam to poremeti planove, vesela petorka (Tanja, Deki, Darko, Šilja i ja) i jedan pas (Bud) je bila sprema na sve izazove. U kola smo ubacili još 10l vode i krenuli na put.
Prvo planirano jezero Ledinci. Već par godina znamo da je jezero ograđeno i da na njemu nije dozvoljeno kupanje a kamoli ronjenje, no u poslednje vreme je do nas došlo više informacija, od toga da je jezero promenilo vlasnika i da više nema čuvara koji bi nas sprečilo u našim namerama do toga da je jezero u potpunosti isušeno.
Odlučili smo da proverimo informacije i sami se uverimo u stanje na jezeru. Do Starih Ledinaca imamo oko 50km, dan je bio sunčan i uživali smo u laganoj vožnji. Nadomak samog jezera u retrovizoru vidim da Deki blica i staje pored puta. Vožnja uzbrdo i nije baš prijala njegovim kolima – ispod haube se puši kao da kuvamo kotlić. Posle 45min bezuspešnog traženja načina da upalimo ventilator nalazimo se u dilemi da li da otkazujemo akciju i vraćamo se kući ili da nastavimo dalje. Dolazimo do zaključka da nastavljamo dalje a da ćemo se šlepati ako bude bilo potrebe.
Konačno stižemo do Ledinačkog jezera. Kapija zaključana lancima, nije moguće prići jezeru. Shvatamo da od ronjenja nema ništa ali se odlučujemo za alternativni put kroz šumu. Usput srećemo nemačkog ovčara a zatim i čuvara, jasno nam je da jezeru ne možemo prići ni pešaka. Ne odustajemo, penjemo se uzbrdo na vidikovac kako bi bar videli kakvo je stanje sa količinom vode.
Razočarenje – jezero je skoro u potpunosti isušeno, od prelepog jezera ostala je samo mala barica od par metara dubine. Pravimo po koju fotku, ako ikad bude prilike da se roni Ledinačkom jezeru imamo detaljnu konfiguraciju terena. Vraćamo se do kola, odlučujemo da preskočimo jezero Testera posto smo već izgubili dosta vremena – prema podacima sa Google Earth-a to je ionako neka barica veličine olimpijskog bazena. Testera ostaje za neki drugi put, krećemo ka Bešenovačkom jezeru.
Prema podacima i fotografijama sa Interneta Bešenovačko jezero je potopljeni rudnik kvarca, voda bi trebalo da bude prilično bistra a strme ivice obećavaju nešto veću dubinu. Meštani kažu da ima preko 50m. dubine i da je bogato ribom...
Prilaz kolima baš do samog jezera nije moguć, opremamo se u potunosti i pešaka idemo do jezera. Već sa obale vidimo da od dobre vidljivosti nema ništa, kiša koja je padala prethodnih dana prilično je zamutila vodu, ali odlučujemo da zaronimo. Već na par metara od obale nalazimo 13m., ali drastična promena temperature tera optimiste bez kapuljače u našim redovima da krenu u izron. Vidljivost je prilično loša, Darko odustaje njega ne veseli ronjenje u mutnom. Deki navlači kapuljaču, odlučujemo da odplivamo malo od obale i nadamo se boljoj vidljivosti na dubini. Silazimo na 18m. teren i dalje ide strmo na dole ali je vidljivost manja od 20cm. Hvatamo kurs ka obali i posle 10-ak minuta izranjamo.
Svi sem mene su razočarani, a ja sam veseo zbog toga što sam relativno blizu našao nešto dublje jezero. Jedva čekam kasnu jesen ili rano proleće - vidljivost jednostavno mora biti bolja a onda ćemo i ispitati koliko je jezero ustvari duboko.
Pogled na sat nam kazuje da je već pola 7, moramo da se šlepamo do kuće, preskačemo i jezero Kudoš. Tanja i ja smo ionako ronili tamo prošle godine, maksimalna dubina je oko 7-8 metara a u ovo doba godine vidljivost je sigurno loša. I ono će da sačeka jesen/proleće.
Roštilj koji je planiran na nekom od jezera pravimo u Pazovi. Kako to obično biva u ronilačkom društvu uz klopu prepričavamo dešavanja sa prethodnih ronjenja. Drago mi je da smo i uz sve poteškoće uspeli da posetimo bar neka od planiranih jezera. Sa nestrpljenjem očekujem neku od sledećih akcija...
